Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

67

жиле су да проникну најскривеније тајне гркиње краљице, коју Гребострек онако страсно помену. — Ади није то само опсенар, оче Андоније — тврђаше кнез ревњиво — то је прави мађионик. Ево шта је урадио пре неколико недеља. Видео једну леиу девојку, ћерку форолога Павда, који има ону лепу кућу близу иподрома, па се заклео и небом и земљом да мора бити његова. Девојка наравно није хтела, ни да га иогледа; јер баш и да није од онако поштене и угледие куће, и да није онако брижљиво одгајена, опет ко ће погледати на онаку буљину, јер његово лице није као у човека, него права наказа. Али Склерос Сет није човек, који тако лако одустаје од онога, што је наумио. Он ти нађе за паре једну бабускеру, која ће му послужити, и да јој једну врло лепу брескву, да однесе Павловој ћерци. Сирото девојче не слутећи никакво зло, мете брескву у недра. У који мах она то учини, у тај мах јој нлану срце неодољивом љубављу за Сетом, која је натера да трчи за њим као носледња блудница и да му се преда јадница и телом и душом. Јадни родитељи! Како ли је њима било кад су своју несрећу и срамоту сазнали, кад бих му ја сам заврнуо шију за то безбожно дело, проклетнику једном. Него ... Овде застаде Гребостреку реч у грлу, јер на улици се зачу силна граја и врева тако, да се и Андоније грже и својих сањарија па приђе прозору, коме кнез беше притрчао. Кроз улицу се таласаше читаво море од светине, која веома раздражена, проламаше зрак својом виком: „На спалиште с мађиоником!" „Дајте га нама да му судимо!" „Камењем ваља утући пса једнога!" У сред те гомиле света вођаху војници једнога слепог, босоногог, гологлавог калуђера, коме и коса и брада беху осмуђене. Из оба празна очња дупља спуштаху се низ образе трагови усирене крви . . . — Слава тебе господи, слава тебе! — викну Прибац, тек што је угледао тога калуђера, па скиде калпак и три