Otadžbina

68

СТЕВАН ДУШАН

пут се прекрсти — то је прокдетн Склерос Сет. Јуче дакле није измакао као до сад. И већ су га осдепиди, осмудили и шаљу га у мапастир. Е, ако ништа не ваља Грцима, барем им судови брзо пресуђују. Да хоће Бог до тако да прођу сви мађионици, а особито онај проклетник што је нашег младог краља опчинио, Бог му судио! Гунгула на улици пројури као што је и дошла, и сад се само из далека чуо по који засебни узвик. — Бог зна, мој кнеже — рећи ће на то полако отац Андоннје — да ли је овај човек крив, и ако су га сј г дови осудили да му се очи пскопају, јер п судија је човек па често огреши душу. Али најзад могуће је да је крив. Но што велиш за нашега младога краља, да му је некакав мађионик нешто учинио, то немаш право. Од како сам опазио да господар онако често одлази у Јевдокијине дворе, стао сам и ја распитивати за њу, да видим какво је то чудо од лепоте. Ти знаш НићиФора Гргура ? — Онога што пише књиге? —• запита кнез. — Како га не бих знао, кад је то најписменија, а можда и најпаметнија глава у читавом ромејскоме царству! — • —- Није он само научен, Припче, него јс то смеран човек у годинама, који је давно заборавио на све младићске лудорије. На кад ја синоћ заиитах НићиФора, каква је то удовица Јевдокија што се ту скоро доселпла из Солуна у Византију, а његово лице сијну као да га нека особита весела светлост обасја, и ево хпто мије старац одговорио: „Јевдокија је удовица Костадина Палеолога што је био намесник царски у Солуну. То је жена тако љупка, милокрвна и умиљата, да је свак живи мора заволети, ко је само један једини пут угледа, а њено је лице тако лепо, да је многи младић полудео за њом а није још ни једном иогледао јој у лице, једино по причама које се о њему проиосе. Кад иде, тело јој је тако лако, гппко, дражесно, понаша се тако питомо, да човек не може одвојити ока од ње. Али она није само лепа телом, него је тако исто, ако не још депша. у својој благој души, која би оча-