Otadžbina

СТЕВЛН ДУШАИ

69

рала и дивљу зверад а камо ли питоме људе. Па ни све то не би било Бог зна шта, да није оног слаткога гласа, који је као каква небеска свирка, кад проговори. Па оно тек, што она говори, тим небеским гласом! Она је проучила све старинске грчке књиге, она знаде Омирове јуначке песме, Аристотелисове књиге о човеку, животињама и биљу, Платонова мудровања, све она то зна у прсте, као што зна часловац и псалтир, и о свему томе, она говори оним чудноватим анђеоским гласом, н то тако лако, у шали, као да говори о своме цвећу које негује, или о сликама које гради, јер треба да знаш да је ту скоро поклонила саборној цркви св. СоФије једну богородицу, која је лепша од свију досадашњих икона мајке божије, коју је она тако живо насликала, само што не проговори. Сам цар, кад је видео тај њен посао, заповедио је да се на златним колима, на којима се при великим тријумФима пред њиме вози икона варошке заштитнице, св. матере божије, од сада носи икона коју је насликала Јевдокија. Па још да знадеш како пева та најленша жена на свету. Све живо мораде се заплакати од милине, нежности и сетности њених песама." Ето, кнеже Гребострече, какве су мађије опчиниле нашега младога краља! Кнез Прибац беше зинуо од чуда, слушајући оца Андонија како прича шта му је НићиФор казао, најзад га ухвати за оба рамена па га обрну светлости, и рече: — Али да те видим, јеси ли то одиста ти, оче Андоније, који те речи изговараш, или ја сањам. Па тој жени, о којој старци, што су претурили 80 година тако говоре, и сви успламте кад је помену, и не треба никакав мађионик у помоћ, она је сама вештица, Бог јој судио! У тај мах зачу се на двору топот коњски. Некакав коњик дојаха у највећем трку, скочи с коња, и хтеде право уза степенице у кућу, али га слуге заустарише, докле га пријаве господи. — Један граматокомиста из српских земаља дође, и жели к теби, честити кнеже! —