Otadžbina

70

СТЕВАН ДУШАН

Андоније н Прибад скочише на ноге од радости. — Таке драге госте можеш увек, и непријављене к мени нуштати! — рече Прибац, и после неколико тренутака уђе у собу омален човек у српском руву од грубога сукна, са сниским гвозденим шдемом на глави, с веома испупченим оклопом на прсима, оклопима на голенима, и с великим крсташким мачем о бедрима. Огрнут беше широким постављеним плаштом од сукна. Путник беше сав испрскан блатом, а на лицу му се видело да из далека без одмора путује. — Седи, земљаче. Добро си нам дошао. Седи. Еј дечко, пехар вина! Ама седи кад ти кажем, па дахни душом. Откоичај тај оклон. Тако. Како ти је име, ко си и одакле си ? — питаше га Прибац. Књигоноша најпре пољуби оца Андонија у руку, па онда Гребострека у колено, за тим се обазре пажљиво на све стране па рече : — Ја сам Дмитар Перовић из Вилинаца, сокаљник у држави кнеза Војислава. Мој властелин шаље ме к теби, кнеже Гребострече, с књлгом. — Гле, гле, ти си из Зете ? Колико има како си из Подгорице? — Ово је шести дан, кнеже господине! Кнез и калуђер се само погледаше. — Како шести дан ? Зар си ти летео ? — рећи ће на то Прибац зачуђено. — Нисам летео, кнеже господине, али ми је ово шести коњ на коме сам докасао у царев град. Кад сам полазио из Подгорице, властелин ми је дао не само најбољега коња из своје баштине и ову оирему на мени, него ми је дао иепуну кесу солида исребрних перпера па ми рече: „Терај, Дмитре, што можеш боље, не жали кљусе та ни мало. Каковидиш да ти коњ малаксава, а ти га остави првом коњанику кога сретнеш или стигнеш на узми његовога коња, али му добро плати за њ. Ако наиђеш на некога, који не хтедне да ти уступи коња ни за које благо, а ти му га отми на силу иа терај даље, јер ова књига треба што скорије да дође у руке