Otadžbina

72

СТЕВАН ДУШАН

сјајну круну и једно уздање, младога краља Душана, не би ли се што скорије вратио у своју дедовину и државу Зету а међу нас, његове искрене нријатеље и властелу, која је готова листом изгинути за свету нравославну веру и за њега, нашега младога краља, и за његово свето нраво на престо Немањића, и да ти је знано, како је краљнца поред свег својег свуда познатог тврдичења ослободила без икаквог откупа десетак својих отрока, што их је лане купила од дубровачких трговада на тргу код цркве Св. Михаила, и како томе робљу на један пут нема ни трага, и како ми сви зебемо, да их краљица није послала у Византију да убију нашега младога краља, и немој нам се враћати жив у српске земље ако Душану штогод буде, и ништа ти више немамо казати. Војислав." Кнез Прибац кад прочита ову књигу сав се измени у лицу. — Шта ја рекох оче, Андоније? Старац дубоко уздахну. — Ствари су даље забраздиле, него што сам ја мислио; овде треба брза помоћ, иначе сам Бог зна шта се може изродити! — Ми морамо кући, и то с места. Боље би било да нисмо никад ии остављали нашу дичну Зету. Јес, али ви научници и књижници не дадосте- ока склопити. Те не знам: „Млади краљ не треба да проводи своје време у самоме лову", те „он треба да прође земље и градове, да научн грчки и латински, да сазна како нам стоје главни пријатељи и ненријатељи", и шта ти ја ту знам. Еако сте дробили онако сад кусајте. Ви сте га наговорили да дође у овај нроклети град, ви га сад откините од његове вештице-удовице! — и кнез Прибац стаде љутито ходати по соби горе доле. Колико је лако наступао, својом младом али џиновском телесином, све се тресу разнобојна стакла на прозорима.