Otadžbina

СТЕБАН ДУШАН

75

обућу од црвене коже, такође владалачки знак онога времена, који је толико исто готово значио колико и круна. На десном рамену имађаше млади краљ кратки нлашт од сивог аксамита а постављен црвеном свилом, и баш сад свезиваше његове златне ројте на прсима. — Угљеша, — рече Душан прешав преко прага, двородржици с десне стране — понеси ми велики црни плашт и мој мач. Ти ћеш ићи са мном — а ти Гојко, гледај, да ми чамац буде пред Галатом у обично време. Колико сад показује сунчаник? — Још трп часа до мрака, високо ти краљевство! одговори Гојко, па се онда поклони дубоко, и с Угљешом изађе. — А гле, оца Андонија! — рече Душан угледавши светогорца, па му приђе руци, али је калуђер не даде Благослови, свети оче. А што си се ти, Припче, тако накострешио? — Нека те Господ Бог благослови, сјајна круно, узданице наша! — рече отац Андоније, тужним и озбиљним гласом. Кнез Гребострек само се поклони, па ћути. Душан их погледа обојицу зачуђено. — Каквим ме то гласом благосиљаш, оче Андоније? Шта је вама данас ? Какав ти је то свитак пергамента у руци, кнеже ? — Ово је књига од кнеза Војислава из Подгорице. Она ће најбоље казати високом ти краљевству, шта је нама! одговори Прибац па је пружи Душану. Он је полако одви, па стаде лагано читати. Кнез и калуђер упреше своје погледе у лице младоме краљу, нестрпљиво очекујући да виде промену, коју ће гласови из домовине учинити на њему. Али он прочита цео пергаменат, а ни једна му се црта на лицу не промени. Само је после читања дуго замишљено стајао млади краљ, не говорећи ни речи. Најзад му се оте из прсију дубок уздах, и он рече тихо, као да сам са собом говори: