Otadžbina

76

СХЕВАН ДУШАН

— Чиме ли сам ја то проиграо љубав драгог родитеља краљеветва ми?. . . Бог ми је сведок, да у овоме срду, од када вуца, није никада бидо другог осећања осем искрене синовске љубави и послушности. . . Али кад је тако његова воља, нека буде, нека седне Синиша на престо мојих дедова, када свевишњи позове на истину нашег оца . . . Ја му не ћу крњити наслеђа, ја не ћу газити вољу родитеља мога...Прибац као да се зграну, на ове речи младога краља. — Госиодару, то значи нека се распадне, што су твоји стари с тешком муком комад по комад саставили, то значи нека се распуде по беломе свету верне слуге дома Немањиног а на њихово место нека дођу грчке скитнице, то значи нека умукне српска књига и молитва, и нека се по свима црквама, у свима српским земљама служи опет на грчком језику служба, коју не ће разумети нико осем туђина свештеника .... Шта је све то, шта је дужност, престо, шта је вера и јуначка слава на спрам лепе солунске лепотице? Из очију Душанових сену поглед као муња. — Кнеже Гребострече, ти врдо добро знаш да си ми драг ка очи у глави, али те светујем, немој ми солити памети. Светуј ме онда када те за савет замолим, а када те не питам, знај да је довољан и мој мозак! Прибац грчевито стисну песницу, и прогунђа тикргућући зубма: — Што си луд, Припче ? Нека чека високо му краљевство докде га најамници маћесини смакну са света ... — То није истина ! — плану Душан — Она ми је многа зла учинила, много ме је пута кињила, много пута ни крива ни дужна опала ме код оца краљевства ми , али она је најзад ипак царска кћи, она је краљица, она се не може и не ће никада тако ниско спустити, да поткупи убице противу мене... Довде је отац Андоније мирно стајао не говорећи ни речи. Сад он приђе корак ближе па рече: — Ако кнезу Гребостреку није слободно да светује неупитан, допусти мени, господару, којп сам не само теби