Otadžbina, 01. 05. 1875., str. 272

СОЛУН—И.СОВА

269

тим, — нема ништа више од једнога нечиетога места где стоји онај што пиће продаје ; беше и некакве собе без нрозора, али ја водедох отићи у полуоткривену шталу, где такође видех где на асури леже још два дица , чини ми се из аустријскога носланства у Солуну. Но ова штала, као готово и свуд по Турској путем, једино је и право место за конаковање коња и газда, и ова овде имађаше и једне разваљене степене за таван. Нисам ни знао да се горе излази, но то брзо познадох, кад видех где љутитн бугарски механџија који изађе горе (сигурно да рашчисти простора за нас) започе живу свађу са једним проседим црним робом, каквих пуно у сампаси у Солуну имаде, и на скоро видех где се стропошта овај јадни црнац на дно степена као врећа. Бугарин говораше да је он пијан , и да га не боли. За време овога непријетнога одмора, видех још један призор у самој крчми са једним младићем црначким , високим као копље,'— он је стајао полугб на сред механе сав зноЈав од врућине, држећи једну грдну батину у руци, и носле сваке испивене чаше вина, пружаше готов новац за другу. Бугари се смејаше свему овоме.... Мислио сам се у себи, ко ли се брине о овим људима. Читаоци ће ми надам се опростити за ово мало пажње, што сам у овој штудији сврнуо на ове јадне људе ; то сам учинио једно ради тога, што се тешко може путник отрести оваких страних утицаја , а друго , што ће чини ми се ово , макар и врло издалека изнети свако-дневни индиФерентни живот у овоме крају, и сцене које су овамо са свим обичне. Правац путу из Алихоџалара остаје у опште исти северан правац , који и довде, и изишав из села , одмах пада у очи с леве стране на 2—3 килом једна залактица Вардарева у правцу северо-западноме. Према реци и свуд у около беше пукла раван као прерија. Но у даљини с ону страну Вардара виђаху се велика брда, и тај поглед планински обавијаше се све внше к југу, док се није зауставио иа Олимпу, југозападно од Солуна, на коме се светлуцаше снег у половини Јула. После 3 / 4 сах. пута изађе се за 15'—20 мет. на таласасту нољану, и одавде у општем правцу северо-источноме пут прилази све ближе поменутоме голетноме венцу са источне стране; за 50 минута нута даље долази се напоредо венцу, и овај није даље на неким местима од 5—60 метара, и са малим нроменама непрестано и даље остаје тако. Ни на пољани ни на томе опаљеноме венцу, из кога се светлуцаше некако мрко камење и ниска власната трава, нема села ни ограде. За 25 минута нута даље, долази се са свим до самога брда,