Otadžbina

672

КН.ИЖЕВНИ ПРЕГЛБД

облику обичаја, било је занемарено. Па и кад је радовима Пухте и Савињија провејао нов свежи правац који је показао потребу тога изучавања и доказао немогућност правничке науке и слабост законодавства без позпавања правних обичаја — и потад се није као што треба радило оно, што је већ било потврђено, као умесно. Међу тим само се у правним обичајима може проучити и може дознати шта парод сматра за право и за неправо. Јер је сваки правни обичај само израз народног уверења о праву. Сви правни обичаји једнога народа показују шта народ мисли о различним материјалним одношајима у друштву, о сигурности о части и т. д. И не само да изучавање правних обичаја који живе у народу упозна законодавда или сулију с правим народним потребама, него занемарење такога посла може да има и врло штетне последице доводећи живо обичајно право у колизију с научничким правом и са законом који је с „научничког" гледишта написан , те тако слабећи ауторитет самога закона или наводећи варод да сматра суд као нешто страно и туђе. Још је у таком стању неизбежно, да закон који није начињен на основу познавања народног мишљења о праву и неправу, разруши многу инштитуцију коју 1јарод већ има и која је народу иотребна. Јер кад се чнтав породични живот једне класе људи оснива и подржава и траје на основу извесних правних обичаја, на осиову и.јвесног „права", онда закон, коме је то „право" непознато' може да га уништи потиуно и да на тај начин растури и уништи сам тај иородични живот. Да је ово збиља овако, читалац се може уверити и из „Предлога ученом друштву ради проучавања живота народа српског" од г. А. Ч^мића (Београд 1871.), где стоји: „Законописац срнски, по што се чинило да је основну мисао о задрузи у закону Ноставпо, одмах за тим потире то што је написао и поставља са свим супротне мисли : „да је сваки задругар властан располагати својим делом, да сваки задругар може свој део задужити (§§ 515. 521. 523)." Дакле оно, што сама правна свест народа, по дубоком рачуну, не допушта, то тако лпберално допушта закон који је рез} г лтат дугог доктринарног проучавања правничке литературе. Јасно је онда, да такав закон може да раскопа саму задругу и још је јасно колико је непотпуно изучавање правне пауке без изучавања правних обичаја који живе у народу. Све до сад казано довољно потврђује основну мисао пишчеву: да без изучавања правних обичаја нема правне науке и