Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ИРЕГЛЕД

678

законодавство нема потребне основе. Но то још није све. Једна читава наука, историја ирава, просто не може да постоји, ако се не призна потреба изучавања правних обичаја. Историја права има за свој посао да покаже: како поједине правне појаве постају и како се измењују, шта утиче на њихово развијање и каква је свеза њихова с осталим моментима друштвена живота. Ову дефиницију треба само прочитати, па се одмах увиђа колико је мал.0 налик на сувремени научни посао она историја права која набраја правне појаве онако као што су средњевековни летописи набрајали историјске догађаје, која губи из вида један од најважнијих извора правних појава, која, због једностраног правца, не може да представи себи у целини сав правни живот, или бар не може да разуме развитак једне правне појаве. А таква ће бити историја права све док не почне озбиљно да изучава правне обичаје. Докле правник не проучи и не дозна каква је каузална свеза међу законом и обичајем и осталим облицима у којима се нраво јавља; у каквој свези стоје поједине правне установе; у какој су свези поједине стране правног живота са политичним, економским, интелектуалним стањем друштва — дотле ће га његова наука само све више одвајати и све више уклањати од тачног појимања правних одношаја у друштву и од потпуног познавања оних прилика које чине да друштво живи и да живи на неки известан начин. И само ће га противан правац — правац који се већ јасно види из онога што смо до сад казали — извести на прави пут и упутити на посао који ће збиља бити користан друштву. У прилог томе разумном правцу у правничкој науци иде књига г. Богишића. Уверив се теоријски о потреби оваквога обрађивања правне науке он је прешао и на практику. Резултат је томе био, тејош 1866 изиђе у Загребу његов мали спис „Правни обичаји у Словена" коме је била главна цељ да докаже самим Фактима како у нас живе правни обичаји и да побуди друге на скупљање тих обичаја. Ради овога последњег додан је био књизи и „Напутак за описивање правних обичаја који живе у народу." Овај је „напутак* растурен у много егземплара те се тако покренуо посао прибирања и описивања правних обичаја. Појединиљуди из свију крајева у којима живе Југословени (СрбоХрвати, Словени, Бугари) шиљали су писцу „Зборника" одговоре на питања која су била постављена — и као резултат те радње јавља се књига о којој говоримо. Колико је важан и користан с једне, а колико је трудан овај посао с друге стране, читалац може оценити кад само поОгдЏБИНА III 43