Otadžbina

НА ГРАНИЦИ

— к Ево мене и ето вам рата с Турцима." С овим речима је мој славни предак Милош Обреновић 1 ви , изашао пред народ српски, на знамените Цвети 1815 године, и са тим истим речима излазим и ја данас пред вас војници!" Какав величанстени историјски моменат! У животу српскога народа од 1389 године па до тога дана, не беше ни један тренутак тако важан као овај, јер сви устанци и покушаји за ослобођење нашега народа од Цара Лазара до Књаза Милана немађаху тако велику цељ као садашње предузеће. Онај непрекидни низ покушаја од Косова па до почетка овога века, беше само израз очајања, у коме се народ без икакве спреме, тако рећи голих шака, подизао против свога крвника — а сада устаје нова српска држава, која је имала 50 година времена за спрему, и шаље војску од 100,000 бораца да се бије против Турске, која целу годину дана не може са целом својом силом да угуши малени херцеговачки устанак. За тим је начелник врховнога штаба прочитао прокламацију, којом се рат оглашује. Не знам да ли је због самог стила прокламације, или због еФектног читања г. Љубиног, или што најзад продре свест о узвишености тога тренутка и кроз дебел^зидове нашег дуплог бригадног кареа, али тек пошто се сврши читање прокламације, одушевљеним усклицима (( ура! живео Књаз!" не беше краја, и не само шајкаше полетеше у вис, него чак и кобне шубаре ћупријских другокласаца.... II. У очж прве битке Беше 19 ог јуна 1876, у два сахата по подне. Колона капетана Павла Ђорђевића, која беше одређена да нишким (односно „цариградским") путем пређе границу и да оперира на десној обали Мораве, беше се већ кренула из Алексинца, и како је та колона скомби-

ОТАЦБИНА