Otadžbina

Н А Г Р А Н И Ц II

99

кола до кола. То је наша комора. Што је остало празна сокака то је напунио вод коњаника, који беше одређен за ексорту и ордонансе командантове, и гомила радозналог света, који је хтео да види (( како се полази на Турке. в Кад сам и ја изашао из моје канцеларије, потпуно спремљен за полазак, сиђем до коморе да видим је ли мој писар натоварио све наше ствари, кад ал нађем га где се препире са коморџијом. — Г. мајор, тужаже ми се г. Симић, — овај је коморџија понео толико својих ствари да у колима нема места ни за архиву а камо ли за друго што! Погледам ја коморџију од главе до пете. Беше вам то грдна људа са црвеним запуреним лицем и необријаном брадом, а на њему ћурче од чохе 5 која је можда пре десетак петнајест година била зелена: од појаса на ниже кариране панталоне, које му досезаху тако до чланака. На ногама неовиксоване (( штиФлетне. >) То беше мој штабни коморџија. По ћурчету с панталонама мислио би човек да је прави кочијаш од заната, јер то је њихова униФорма, пола исток пола запад, али ко би тако мислио љуто би се преварио, јер то је био један од наших Лигурга, то је врло поштовани члан парламента за варош Ћуприју, г. Микић. Завирим у кола испод арњева и видим да је он свој багаж и нешто мојих ствари тако вешто разбацао да изгледа као да баш нема места. — Господине Микићу, рекох му ја — ви ћете одмах бити тако љубазни да ове ствари тако сложнте како би се не само могла сместити и архива, него како би мој писар г. Симић могао такође сести да се воза, јесте ли ме разумели? Микић плану. — Куд ћу да ги наместим? Ван' да ги носим на моју главу ? Ето ти кола па га намешти сам како знаш! —