Otadžbina

106

Н А Г Р А Н И Ц И

она села која се не виде на први поглед, која су сакривена међу брежуљцима и сућескама и да не бројим села која нам осташе иза леђа у оном другом коленцу морв1вске баште од Прћиловице и Адровца па до доњег Љ>убеша и ђуниског моста. А хоћете ли тица певачица и шарених лептирова у моравској башти? Ето погледајте читава јата једре и веселе деце у једној исцепаној кошуљици, али с руменим и једрим обрашчићима каојабЈке, и са русом косом, како трче по ливадама и како се играју, ено послушајте како се ори песма девојачка.... Али баш та деца, баш те песме као да се ни мало не допадаху нашем команданту, бар му се не допадаху сад, у очи прве битке, јер се он окрете начелнику штаба па рече: — Ама, Јово, видиш ли ти да се ова ситнеж није одселила у збегове у пркос свију наших наредаба? — Баш и ја сад то премишљам — рече г. Анђелковић завијајући свој десни брк у трећи котур — ја сам нарочито препоручио капетану моравскога среза, да исели сва ова села до Суповца. али људи мисле да је шала, па им се не оставља рођено огњиште. Ја не смем ни да помислим шта ће бити са том сиротињом ако сутра буде-какве несреће.... — Каква несрећа? Какве су то мисли? Г. пуковниче, је ли слободно коју запјевати? — и добивши С( тестир", запевах у Морави моју најмилију моравску песму: „0 оне стране Мораве, бео шатор разапет® и терао сам после свакога да отпева по једну тако да изађе читав концерт. Ту вам је било песама свију народности и свију калибара: (( \УасМ аш Кћет" загрљена са ((Марсељезом", велико-руска (( Низ по матушкје по Волгје" и мало-руска (( 3а рјекој под горој. љес зељони шумит". Песме које наша с( деца" певаху беху на моје велико чудо нове тако, да ја ни једне нисам знао, и то ми констатова мало пријатни Факт да ја нисам више