Otadžbina

Н А Г Р А Н И Ц И

107

тако млад као што сам мислио, у пркос § 1. омладинског устава, по коме се за чланство тражи само ({ младо срце" па макар иначе члану било 70 година. Тако се распевасмо да ја несам дао мира ни старом Миловану Видаковићу него отпевах његово а Сјајни месец иза горе ево нам се указује" из Љубомира у Елисијуму. Најзад што сам ја толико певао, што несам заборавио ни „СигФриде граде, весел' се саде" из покојне ГеноФеФе, то није ни чудо, али ако се не варам и сам вечно намрштени Анђелковић, за кога његови ђаци у академији кажу да га несу никад видели ни да се насмејао — том прпликом отпевао је једно (( Думитра мајка карала".... Докле смо се ми уморили од певања, дотле нам се коњи одморише од касања, па како се пред нама беше пружио бескрајно дугачак а превасходно добар насип, који је изгледао као да га је бог и створио за касање по њему, то се ја усудих поднети команданту мој усмени покорни предлог за „један мали кас м . — Море, докторисимусе, требаће нам коњи и сутра. Међер право каж^ људи да си ти немиран човек. Хајде, што му драго ! — Касом, ма-а-а-рш! — викнем ја деци, и опет полетисмо сви као на крилима. Ја жалим људе који не знају какво је то задовољство полетети на добру коњу, са веселим друштвом, по равном дивном пољу. Оно истина, човек може скрхати врат, уганути руку, сломити ногу, а све се то може догодити и човеку који седи на фотељу од црвене кадиФе у жељезничком вагону прве класе, и са много мање задовољства. Ја сад тек разумем ону љубав наших јунака у народним песмама наспрам њихових коња која тако често у срце дира својом наивношћу, ја сад разумем оног каваљеријског оФицира који је целу своју унутрашњост исказао пред девојком, коју беше заволео, овако : — Госпођице, волем вас као мога коња.