Otadžbina

108

Н Л Г Р А Н И Ц И

У тако веселом путовању и не опазисмо кад стигосмо у тешичку механу, где је штаб мислио „преноћити" управо пробденисати. Пошто смо се одморили, попили по једну ракију и каву, заузели сваки по једну собу за своју (( канцеларију и персонал", неки у самој механи а неки у оближњим кућама, појахасмо опет коње, те преко Грејача одосмо до границе, до близу суповачке карауле. Уз пут смо наилазили на поједина одељења наше војске улогорена на местима која су им била одређена за преноћиште. На један пушкомет пред караулама има једно брдашце које је тако испало на друм, да се карауле не виде, док се не прође савијутак друма око њега. С ове стране тога брдашца заустава се командант и заповеди да се сјаше, само једног коњањика посла да зовне нашег ђумругџију и буљубашу из наше карауле, али му заповеди (( да иде ходом", да не падне у очи. Сунце већ беше врло сниско, суповачки висови бацаху дугачке сенке, и ми седомо у хладовини на траву да попушимо по једну цигару, док стигну људи за које беше послано. Пред нама се пружила живописна вијугања Мораве, а мало даље пукло нишко поље тако, да се Ниш види као на длану. Боже мој, с како различним осећањима гледах саде ту велику варош Старе Србије, и године 1862 када сам с проФ. Панчићем као ђак лицеја путовао по Србији. Онда ме нарочито интересоваху сјајна кубета велике српске цркве у Нишу, која се онда градила потпором и самога лукавога Митад-паше, тадашњега гувернера у Нишу, а сада сам гледао нарочито касарне и велику војну болницу, на којима се бљештаху прозорн од сунца на заходу, и које су на крај вароши идући Горици. На падини Горице беле се шатори у четири грдне гомиле. Ту је један турски логор. Узалуд наперисмо сви наше дурбине на тај логор. Не мош' жива човека видети! Неко од друштва рече да тамо и нема војске, већ