Otadžbina

116

Н А Г Р А Н И Ц И

кућу. Коњи беху већ изведени. Цео штаб је био готов за полазак. Млађи оФицири беху изваиредио весели, али нико није смео да џака као јуче, јер се на нонашању и речима командантовим видело, да се приближио судбоносни тренутак. Пошто смо попили ио једну ракију (( неумивеницу," појахасмо коње, и многи од нас који се иначе ретко крсти, прекрсти се узјахујући. Ми смо полако могли јахати, све у крај пута, јер је цео друм од Тешице био притиснуг нашом колоном. Ие могу рећи да су нам батаљони врло весело и чило маширали. На свима беше легла нека брига. Местимице видесмо читаве батаљоне где седе с једне и с друге стране пута, па се одмарају. Командант је сваком одел^ењу војске поред кога пролажасмо, говорио по неколико патриотских речи, ободравао, одушевљавао, али ни његов глас не беше као обично, ии његова речитост не беше обична.... Он беше врло узбуђен. Ево једног интермеца. У сред једне пешачке колоне угледасмо некакав ескадрон из дунавског пука. Командант се тако ражљути, што ескадрон не машира на ономе месту у дивизијској колони, које му је одређено, да у пркос његовог обичног врло финог понашаша с оФицирима, нападе на потпоручика А. Костића (Николчетовог сина) и нотеже револвер да га убије на месту. Једва се одбранио сиромах Аца, говорећи како је он потчињен ОФицир, како му је тако наредио капетан Дамњан Глишић. Срсћом командант није видео капетана Дамњана, и ако је врло близу под једним дрветом био сјашио, а да га је спазио ко зна како би прошао тај господин. На четврт сахата пре 4 стигосмо на оно место више Суповца, где је стајала Драгољубова батерија. Пошто се командант уверио да је све оиако како је он наредио