Otadžbina

94

Н А Г Р А Н И Ц И

ћуприји преко Моравице још не беху заковали, и док несам отишао сам нема ништа. Морао сам да чекам док се последњи ексер закуца. У тај мах грмну негде близу једна прангија, тај ручни топ српски, као што их један странац путник зове, и с брдашца се стаде ваљати један огроман талас бурних усклицањања, који се све ближе примицао и из ког се само могло разабрати: — Ура, ура, ура, живео Књаз! — Ми брзо начинисмо шпалир од капије до уласка у кућу, и ма како да смо се брзо поравњали, опет је сваки био на своме месту тако, да ако су била два оФицира једнаког чина један до другога, онај који је по рангу био старији или који је макар два дана раније авансован у тај чин стајао је ближе капији.... У то стиже Господар са својом свитом пред кућу, и он искочи из каруца тако чио и весео како га одавно не видех, па рече: — Помози вам бог, браћо! — Бог вас помогао, Ваша Светлост! — Захори се као из једног грла. Књаз беше обучен у походну униФорму српског ђенерала, само му се шајкаша разликовала од прописних тиме, што беше прикачио оно платно које паметни Инглези носе на својој капи када путују дуго по сунцу. Књаз се руковао с Черњајевом, прими поздрав стра же па уђе у кућу, и мало доцније дође заповест да и ми сви одемо горе, где је Господар држао мали „серкл* т. ј. говорио са сваким од нас по неколико речи, при чему је показао да зна свачије одношаје, где је ко, шта је ко, шта ради и т. д. Мене је упитао: — Колико имате свега лекара овде у Алексинцу? — С помоћницима има нас десетак, Ваша Светлост! — Дакле ипак? То ми је мило, ја сам се бојао да их не ће бити ни толико! —