Otadžbina

Н А Г Р А Н И Ц И

95

Пошто се свршио серкл, ми сиђосмо доле и ту нас честита породица г. Прендића послужи слатким, ракијом и кавом. Стари г. Прендић, то живо парче старе Милошевске Србије, беше тако радостан што је дочекао и по други пут „младога Господара" у својој кући, да није пуштао слуге да послужују, већ су то морали чинити његови синови и снаје, а он само хода са својим дугачким чибуком те пуши. Г. Прендић је тако оригинална појава да ми се не може на ино, него му баш морам посве"Џ тити неколико врста. 1о је омален старац, сав сед, с озбиљним лицем на коме су дугачки низови година пуних бриге и напрезања оставили дубоке трагове, али коме из целог понашања види, да је срећна старост изгладила све рапавости у карактеру и, кад би га видели у јевропском оделу, ви би држали да је то какав Инглез, особито што би проговоривши с њиме инглески видели да он и тај језик разуме. Али ви га никада не можете видети у капуту, јер се он и данас носи онако као што се носио пре 35—40 година кад је носио писма „високе порте" Књазу Милошу и обратно, јурећи на коњу из Цариграда у Београд за 7 дана (а нама треба данас са паробродима 5 — 6 дана). На њему је везено јелече или џемадан, па Фина чохали-долама, па чохане шалваре с оним Златним везом више чланака, који су, колико ја памтим, носили само курири ( к татари") књажевски; на ногама мекане јеменије од црвене коже, око паса широки тараболос, а по врх њега богато златом извезен силај од црвеног — бива — сахтијана, а за силајем дике ради један сребрњак. Ако је лето рукави његове доламе ландарају као арнаутски „чепкени." а руке су му само у рукавима од ћерћеликошуље, која помиње доба наше дивне домаће индустрије. Ако је зима, на њему је ћурче постављено самуром. Овако је исто изгледао пре 40 година, као што показује један инглески акварел из тога доба, који сам видео у његовој кући, у коме је он насликан, само што је био