Otadžbina

Р И В А Р

И тог је доста!... У криоцу снова, Он баца поглед у даљину сиву: Па нашто слика — и обмана ова, Кад види Зорку веселу и живу! Он љуби камен — она камен љуби, И опет срећа од њега се крије! Ах то је мис'о, што му душу уби, Те болан уздах за уздахом вије... Шест бурних дана прелетеше летом , Од како лл би и нел>убљен страда, И седми прође -— и над мирним светом Суморна поноћ полагано пада... Све беше немо. С' лаороиих крила, Из цветних поља благи мирис стиже; До пола ноћи тишина је била, Од пола ноћи олуја се диже! Забруја гора... И по голом стен.у, Блистава муња с' тутњавом се крете, Пржећи груди суроме кимењу По коме ветри у помаму лете . А у сред муња, оборене главе, Стајагае Демон крај идола свога, И сморен силом страховмте јаве, Сневаше милост расрђепог Бога ; Водопад пршти . у немој даљини Тајанствен узвик с' олујом се жури, И Дсмон види, или му се чипи, По оштром стењу како Рибар јури. . . И чудна мис'о, у тренутку томе, Узбуни душу, те је из сна трже : И жељан жртве очајању своме Огњевит поглед у провалу врже ! Јест, ту је онај што му право своји, Кога му љубав огн.евита даје ; И хладна стена, што им срца двоји, Те љубав жарка љубав не познаје ! Тек један покрет... И паклена тама Ту мрску смегњу у себи ће скрити ! А после... после невестица сама Избора свога госпођа ће бити. И он је спреман. Грозничавом жуди,