Otadžbina

ПОСЛЕ БОМБАРДАЊА БЕОГРАДА

339

колико више треба да називље.мо срећом оне велике милости божје, помоћу којих се оснивају блага читавих народа, и стварају спомени, којп никад не умиру." Сећајући се затим и помрлих и живих родољубаца од 1815 г. кнез црта њихове заслуге. „Сви онн посејаше добро и бла^ословено семе, коме плод једни и не вндоше, а други га једва у тешком и мучном развитку његовом познадоше, а ми свп данас уживамо тај плод у најлепшем шеговом цвету. Свима дакле умрлим кажимо, на овој великој опште народној светковини, из дубине нашег срца : Вог да им душу прости и помилује !* Сад кнез приступи да одликује оне ретке остатке тога знаменитог времена, који се још у животу налажаху. Један по један од овпх дубоким годннама обремењених јунака стану се пети на трибину, да из руке кнежеве приме знак признавања, крст таковски , с натписом . (( за веру, кнеза и отаџбину." Прв:1 на. реду беше државни саветник, Матија Симић, но овај поштовани старац, приступивши кнезу, рече да Његовој Светлостп прнстоји најире, да тај знак понесе, (( као достојном сину великог Милоша." Кнез, тронут, прими из руке Спмићеве знак одличија, но објаснп, да га не прима као награду за своје заслуге, већ што види да они, којп су га заслужили. живе у уверењу, да ће се он тога крста достојним показати услугама, које му предстојп да Србији учини. II заиста, кнез Михаил могао је тај символ још тада на своје прси приденути. Ако му и није било суђено, да се са својим оцем упореди у заслугама на пољу свршених дела, он се трудио да не мања историјска дела приуготови, а у чистоти патриотских осећања далеко је за собом оставио био све своје претходннке. Игре и весеља трајала су три дана. Учесници нису били у стању, да изразе одушевљење, које тада сва српска срца беше занело. Као што се види из здравица,