Otadžbina

ГРАТоА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКО-ТУРСКОТ РАТОВАЊА

349

Чини ми се да бпх ое огрешио о савест, када бмх овим завршио, а да Вас не упознам са она два руска оФВЦира, што беху у мојој батерији. Молим, дакле, поклоните ми још тренут наклоне пажње: Никола Нисковски, арт. капетан, још ђак руске арт. академије, млад човек, а веома осетљиве и нежне природе — прави <( Мамењкин синок в — што би Руси казали ; ни налик на многе своје другове, јер пије само воду, а и сам чај ретко окуша; колико пута с пуно стида склањаше свога друга, кад га види, да му је ушло винце у лице, те да ми остали не бисмо опазили његово стање, тужаше се у век како је „Григоровић бољен".Ми смо се чинили и невешти, примајући Нисковскога изјаве за готово. Када оно 7. Октобра беше одсудна борба на Кревету, а многн „Волонтјери", у часу када гроктаху плотуни турске и наше ватре, сами , бежећп без војника, пролажаху поред наше батерије — он исука своју „шашку", па где кога стигне, као суманут непрестано вичући : <( Ех ви — а ешче Русски! . . . . ви падљеци, сукини дјети . . . ви пазбрите всју Рус пјанч^^жки едакпје .... Вам ње оружи]е носић а чулкп вјазаћ. Чевож подлнја твари приљезли сјуда, кољ вгас словно жидов трусост пронимајет?" . . . Но кад виде да ништа не помаже, врати се у батерију и братски паде ми на груди, горко плачући (( Ах господин командир, ети падљеци, сукини дјети" , . . Доиста ме беше дубоко гануо, да се и мени сузе завртеше, а њега једва утишах. У вече тога дана (7.) ми се бесмо склонили у ону крајњу кућу више Каоника, под самим Креветом што је. Насред те опустеле куће стајаше дугачка — славска — совра ; а сиромах домаћин, Вог зна куда се пребијао с породицом, оставив п кућу, у којој је уживао своје спокојство, и совру за којом је сигурно провео доста срећних часова. . . Таман ми сведосмо очи, у побочној соби, — а они исти официрп, што их је Нисковски онако немилостиво био даотаџбина VII, 2 7