Otadžbina

350

ГРДЂл 3 А ИСТОРИЈУ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТОВАЊА

нас напао, дођоше, за пакост, од некуд, па заседоше за стб и почеше неки пити, други певати, а трећп картаху се у грдан новац. Нисковски да изађе из коже — па не могући више да трпи тај кравал, изађе пред њих као зли дух, и поче свађа што може бити жешћа. На послетку и менн се досадн, па и сам изађем да видим може ли се стећи мира, јер поноћ беше у велико превалила. Запита-м их : Молим Вас господо , како сте смели оставити своје трупе саме па да дођете овамо?.. Они одговорпше : (( Да вјеђ всје наши батал>6ни разбјежалис".... Та није могуће, рекох, да сте остали сами без и једног човека!... „Јеј Богу ми осталис адњи —■ — всје к чорту разбјежалис".... Мени прекипи така несавесност, па им викнух: Одмах у своје команде, иначе ћу вас везане отерати команданту у Делиград. Један од њих беше већ давно навео рака на врбу, па ти се окрену мени: ({ Ти чего тут лаеш, тебје какое дјело иш приљез"!... Рече ли то не рече, Госиоде мој, Нисковски доведен до лудила, и пре но што га ја могах зауставити, нагло звизну том јаднику шамар ' — а он се само простре под астал, па, гунђајући нешто, ту и оста. Нисковски само ципти као прут и непрестано промукло виче — (( А. развје так отвјечајут командиру батереји" ?! . . . Остали кад чуше речи — командиру батереји — а они само „прашу, прашу иакорно".. па се паметно и мирно удалише. Онај оста под столом спокојно хрчући, а Нисковски сиромах проведе остатак ноћи у љутој грозници — толико га ово беше поразило. А ја? Ја размишљах како смо грозно налепмли !... Ето тако је иала. иозиција Крввет.. на којој ]е иомандовао чувени — „наги иоручик — мајор Флејшвр • Да се опет вратим Нисковском, да и њега видпмо на страшноме месту. Када у борби 11. притужише ТурЦ [1 > 1 1Ита ли би на ово рекао обеснн Кнез Мегпчерскп ? . . .