Otadžbina

23*

ГРА.ЂА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТОВАЊА

351

када куршуми и гранате падаху у батерију као крушке — мој Нисковски процвиле: (( Ах господин командир ето ужасно смерћ... Боже мој... Смерћ сама по себје не пугајет мења, но бједнаја мамаша... Боже мој увижуљ ја јејб ешчб кбгда њи буђ"... Ја му одслових, не бојте се господин капетан, није то тако страшно, вратићете се ви живо и здраво својој мајци; а он сиромах: (( Странно; ја себја таким гербем иредстављал а на дјеље... куда как плбх"... Али је он био поштен и савестан, па је до краја издржао на свом месту. Александар Григорович — прави контраст свога друга : онај блед, мршав, повисок и плавушаст, безмерно тих и частан човек; — овај омален, дежмекаст, црне масти, веччо зајапрена лица, са грозно развраћеним, бледим, отобол.еним уснама, са широким челом и размерно још ширим црвеним носом... Обично нам је набављао храну, што му је била најмилија служба, и особито се бринуо за кујну, што му је била најслађа забава ... Али га је 11. било грозно погледати : сав црвен као печен рак, очи избуљене, разрогачене, до страха усплахирен, сваки час уклањао се из батерије. на шта му ја само викнем — господин поручик, на своје место; а он, сиромах, савије шипке, па се врати у свој вод. Иначе, када нисмо под притиском граната и куршума, велики лакрдијаш и шалџија, да нам је више пута у сласт прекратио време. Мени се беше наподарило. Један наш оФицир, још на Каонику 7., остави ме и оде у болницу да се вида од свог сала, јер беше шири но дужи ; а после борбе 11. и ова два господина нађоше пут у штабове ; један у г онај што га ми српски оФицири , у подсмеху звасмо ^Шумски гитаб п , — а други не знам у који. Није им више мирисао пургаторијум од барута и граната , па напустише батерију, којој беше суђено да издржи и потоње искушење.