Otadžbina

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКО-ТУРСКГГ РАТОВАЊА

353

Једну ћу ствар да ирећутим, но рећи ћу само да се види, да господа у штабу нису знала ни колико ја имам оФицира, а мени не беше ни мало више угодно да се с њима иуштам у погодбу, дигох се с 4 топа и одох на Каоник, а Ч оставих на Ђунису с наредником Гајо.м Голубовићем. Још беше рано, када се спустих на заравањ више, Вама добро познате, школе у Каонику. Замолих г. Солара да тражи Флајшера — а ја остах са заштитом код батерије. Док г. Солар нађе њихну милост, која је, као што знате, миловала свој комодитет и комФорт, у оној красној, ал несрећној школи, хајде ми да се одморимо на погледу једне смешне епизоде, та и тако ћемо имати доста мутних и тешких призора. Таман се ми разузурили а ето ти озго, с позиције, неколико мојих сељака Рудничана, где јашу на кљусадма, познадоше ме и ја приђох к њима да се поздравим. Један ми од њих по издаље пружи руку, да се запита за здравље, а другом се ослони кљусету на врат, да би ме домашио, — кљусе пови главу, а он преко ње па на врх темена, а несрећне праћице, не знам сам како, завезаше му више чукљева обе ноге на замку тако, да ноге беху на самару, леђа на земљи а глава измеђ предњих ногу кљусета које издигло главу па са свим равнодушно посматра то а за11;о тогШе" свога госе. Живу муку имађасмо док га курталисасмо. А ја помислих: но са лепом ормом пошао мој сељак на „цара царева" .. У томе ето г. Солара и Флајшера. Када сам видео овога господина, подузе ме нека језа : глава му ни узми ни остави већ као чутура из које никла два шкрипавца, или боље висе два клемпава увета, бркови дугачки па осмољени, а очи — да их видим у помрчини, бих доиста привикнуо пис ! леђа грбава. као да су вечно вукла позамашне терете — које сада замењиваше елегантан шињел и мекинтош, од кога јака допираше она два питома увета!... Просто, Боже опрости, прави пољски чива. До душе он ме понуди да идемо бирати позицију за бате-