Otadžbina

356

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТОВАЉА

Делиграду најбоље прескакао преко ватре, — видећп ове колоне — поче нам слати гранате своје, које падаху у Радомирове предстраже, те их нагна све да беже. . . Нададе се дрека из свег грла „не пуцај, не пуцај хеј!... в Али ко ће довикати на том остојању, а чова дошао у ватру па не престаје. Сиромах Путник да свисне; на послетку посла једног коњаника да заустави ту несрећну кураж, која се на нас саме изливаше... .... И ако су нам Турци вековни непрпјатељи . али им опет човек мора, ма и преко срца, да ода хвалу. Верујте, поштовани докторе, да смо били очевидци, кад граната из моје батерије удари у колону — а она се само раскрили, па опет продужи пут у — густом строју! као да ништа није ни било. Сви смо се просто дивилн честитости те стајаће војске, против које се имао да бори наш питоми и мирни домаћин сел.ак. Овака уверења, у то време. беху општа. Штета што нису остала стална; можда би се нашло новца, да с« и у нас подигне контигенат стајаће војске. која турској ни у чем не уступа, ако нечим и не надмаша, као што ћете изволети видети из ових даљих редова. Али ]е нас огшо други рат, и ми мислимо да се опет може бити без стајаће војске. Ах каква грдна самообмана. Да смо ми, срећом, у првоме рату имали 50.000 стајаћих војника. карте би се брзо измениле, и све би насман.е коштало, у сваном иогледу.. ■ Но овој речи није место овде, ја сам само струјом осећања погнат, да се преко реда дотакнем овог. Опростите. Но чред подне паде предтерен Ђуниског виса, одакле одступи наша пешадија и једна тешка батерија (у коју, узгред буди речено, Флајшер беше заљубљен), но која је једва стигла да избаци неколико метака — тако беше љуто изненађена. А сада од Шил.еговца — нама у десни бок, појавише се масе кавалерије; а на левој страни и с Фронта осу се пешачка ватра. Ја извучем батерију из заклона, и окренем ватру накавалерију, јер натој страни