Otadžbina

358

ГРАЂа ЗА ИСТОРИЈУ СР11СКО-ТУРСКОГ РАТОВАЊА

где се пред батеријом, на 50 корачаја, кољу наши стајаћи војници и турска кавалерија — иа ни најстроже наваљивање командира, да се остане на месту, не поможе; послуга је сама натоварила топове и у галопу јурила оној јарузи. Пут беше клизав, кољи гладнп и уморни, људи збуњени... у таком стању дођосмо до оне стрме јаруге, која је најмање преко метра дубока. нити су икад икаква кола прешла преко ње. Ја стајах на обали механично шапћући — Исусв иомози, с пуно вере да нам је ту гроб, јер сви тврдо држасмо, да се преко ње не може читав прећи ; али послуга учини своје — коњи падаху, топови се сјурише у јаругу, но Бог поможе те се опет пређе у часу, када прваци турске кавалерије већ беху на томе месту... Није ли ту више среће него ли памети ? Овај пут, морам признати, батерију је спасла од роиства — иослуга, на чему јој моја хвала, и друго што се турска кавалерија занимала сечом наше пешадије јер тек што је четврти топ испливао из јаруге, и ја прешао за њим, десио се овај призор, који може лепо карактерисати оиигту панику, насртљивост турску и критично стање батерије. -Један од турских кавалериста, манувши се пешадије, беше се загнао на топове ; али топови, због низбрдице и велике влаге, нагло се клизаху на леву страну ; то га сигурно пометаше, и он само витлагае сабљом, јашући непосредно поред четвртог топа — он с леве а ја с десне стране! Мени овај безобразлук једнога човека бејаше смешан. . Поручик Солар окрену коња, па опали револвером, но нромаши. Један од тобџија — Станислав Стојадинов, који сеђаше на предњаку 4 топа видећи једнога народног пешака нашег украј топа, где носи пушку на рамену, привикну му : „удри бре, хоће да нас исече п 1 Пешак не смеђаше се окренути а камо ли пушку скинути и нишанити, но одапе онако с рамена и — тане срећно свали Турчина .. Ово се све догоди У