Otadžbina

ГРД-БА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТОВАЊА 359 тренутку ока. Колико има стварн у рату, које само очевидац може да верује и да растумачи... У наше стајаће пешадије не беше више ни један Фишек, но она се на обали провале још гушаше с Турцима. Што ближе Каонику, јаруга беше све дубља и стрмија, гдегде обала досезаше и 6 метарадубљине. Натаком једном месту, Турчин ухватнстајаћег каалара Милана — левом за главу, а десном замахну — Милан у невољи, а како је био на самој ивици обале, баци се свом тежиному јаругу и — Турчину оста капа у левици, а Милан наже кроз јаругу, те здраво и живо стиже нас. Рудничани осташе у шанцу и кавалерија их опколи, са свих страна, па у бесу свом налетп палећи из кубура у шанац -— али јуначки синци, вреднп својих дедова, опалише два три плотуна и жгадија се распршта, те им отвори пут за одступ, који су они под командом свога команданта онако часно извршили... Не могу да заборавим једно име, које толико заслужује да се с хвалом и тугом помене. У стајаћем полу баталиону беше комисар поднаредник Сретен (коме презиме није утувио потпоручик Јоца, те ми га не умеде казати, у овоме часу када пишем ове врсте). Њега овог дана, у почетку борбе, хтеде његов командир да отпрати с комором за храну... Сретену боше жао да се раставља од другова, па се непрекидно мољаше да остане и он у борби, што му на поолетку дозволише. . .Он је добро заменуо своју русу главу — али и њега Турци, на наше очи, исекоше пред батеријом. Бог да му опрости јуначку душу. Повише Каоника, обазрех се још једном, на покор од разбојишта, и видех за нама потпоручика Јоцу: иде сам, сав учрскан блатом по лицу и хаљинама, уморан, блед... Овога човека, који не имађаше више у својој власти ни једног војника, нисам могао оставити у канџама турским. Зауставих четврти топ и он седе на лаФет,