Otadžbina

362

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТОВАЊА.

лици урадили што памет захтева, и учинили су услугу од добрих размера. Јер — нек се само ово узме на ум: Тек је батерија имала времена да пређе преко Ђуниског моста — а са впса Ђуниског, са свију других страна, беху нагнули : топови, коморе и војници. Хиљаде њих гураше се на мост, док се један не поломи, те у Мораву утону и нечије батерије кора 4 ф . тешка. Коњици пливаху преко Мораве ; низ брдо се до Мораве претураху коњи, кола, топови ; пут беше широк само за једна кола, а свак бежаше што се брже може, јер Турци јураху што се боље може просипљући убитачну ватру. Већ не беше команде, пошто се свакп бринуо само да спасе овоју личност, и сваки ишчезаваше магички чим види Мораву иза леђа У овоме страховитом часу, у овоме метежу и хаосу ја се брзо регаих — зауставим топове на обали Мораве до самога моста, и најживља ватра из свих 6 топова, јер ми и два откомандована придођоше, задржа Турке. Држим да је тим кораком. у том стравичноме часу, спасена многа жртва, да је спасено оно топова, што беше заостало на падини Ђуниса, јер одатле ватром најбржом, из непосредне близине, батерија није дала Турцима да наше погоне : да се приближе заосталим топовима... Тек пред вече већ дигнути (други) мост наместише поново, те се неки под закрил>ем моје батерије одважише да оду на онај стрми пут те да покупе заостале коње, волове, кола, каре, 2 топа 12 ф ., 2 крупова, 2 глатка и још сила којечега. Тако се заврши катастроФа овога несрећног дана, катастроФа, на коју Србин с тугом и зебњом мора да помишља, а која је , чини ми се , природно -логичка и неумитна последица догађаја и делања, који су усло1 Колико се трудио г. Солар и наредник Пантић, да зауставе ове таласе људске — те да заузму ровове у крај Мораве — али оркан бејаше јачи оД њих ... И све плнну ио околним внсовима св. Романа, где сад пламћаху пушке на некакве свиње ! . . У првоме част после катастрофе ! . . . 0 да Ч У дни људи !