Otadžbina

ВЕЗИР АБОГОВИЋ

427

Поклаља оину Богојевића, Јунаку првом, нашем поноеу. Ал' једнз другом и придика су : Од ње нам нема лепше цуре сад, Од ње и — Рустап. Ћутиш ? За што застаде ? На језику ти видим заста реч. Па за што да те гуши узаман ? Од ње и —? Милун. Оеје Мартинчића Ђона. Рустан. А је ли сеји чиме раван брат? Милун. У свему десна рука Златарићу ; Дубровчанпп је па на образ пази. Рустан. А сеја? Мнлун. Сунце јарко заман сја : Не гледа пико сунца поред ње. Рустан. Толико дивна? Милуп. Кад гледаш п,у Да л' живиш ил' си мртав пе знаш сам, Час планеш као муњевити плам А часом опет лаЈан си к'о кам На поглед њен што оживљава свст. Рустан. Толико мила ? Мнлуп. Али шта је реч, Да каже њу и слике њене чар? Опрам њене душе шта је зорин цвет, Што мио мирис лева кроза зрак, Те њиме душу окрепљава свак, У крилу нежну што сакрива мед Те на њ' уставља златне челе лег? Рустан. А како зову цвеће сунце то ? Милун. Да нежни буду кад спомену цвет, Да мили буду кад о сунцу зборе, Назваше Мила цвеће, сунце то. Рустан. Заиста име хвали ириличи. Милун. Приличи дивно као дану светлост. Ал' ја ти много ту испричах, друже, И заборавих на дочек изаћи Бого.јевића сину Предрагу. Рустан. А где је био тај ? Милун. У деспота.