Otadžbina

428

ВЕЗИР АБОГОВИЋ

Пре тога пак с Кантакузеном Под Смедеревом ратовао с Турком Па сад нам иде да нам о том прича И како се је завршио рат. (Чује се труба.) Ал' шта нам ово значи ? — стиже зар ? И стари ми се ево жури стриц, Заиста, он је. III (Златарић излази из нуће.) Златарић. На град, синовче. Од деспота нам дође Предраг већ, И тешко да нам добре гласе носи. (Зове на вратима.) Ој Лело, чедо, спреми ли се већ ? Последши зар да тамо стигнемо ? (Милуну.) На ону страну јури цео град ; Из двора горе видех. (Опет зове.) Брже, Лело! (Оде о Милуном н Рустаном.) IV Дела излази са другарицама. Лела. 0 како ћу му гледнут у очи, Те жишке што ми срце згревају ? И како ли сам јадно живела Док беху оне толико далеко! Далеко ? — То зар беше, то далеко ? Та вазда су ме тако грејале, К'о да су биле поред мене, ту. 0 Боже како добар беше ти, Што даде ово мало памети Човеку ; како спећно живех ја Мислећи целом ТОМ памећу на њ. (Оде с девојкама.) V Ћоно до.:азн. Мила срета га пред кућом. Мила. Ти први натраг, да ми причаш јад, Ох чула сам га, браца, чула већ,