Otadžbina

везир абоговић

Оплакала сам пашу судбу злу. Пре једног часа овде странац неки Причаше; ја га са прозора слушах. 0 јадан Предраг ! — Како ли је њему Што целом граду жалост' донесе. ТаОНО. А ко Ке нам је сејо, ко донети ? Зар тешке тане из турскзга топа ? Мила. Ах, неки тешки ми паштамо грех. Ко згреши, не знам, али казну знам ; Праоце наше треба будити Из вечна сана, да нам кажу они, За чија ли се дола ово плаћа. Ђоно. Ха наши стари! вуци беху сви Што крвљу рода гасијаху жеђ. За власт и злато изгибоше сви А народ српски робом створише. На оца син се с војском дизао, А сину отац очи вадио ; Па какав отац такав после син : Зар може гуја јање родити ? У ланце брата брат окивао, Кум кума свога, сејо, убио У Шар Планини руком проклетом. Зет свога таста Турком продао, На јадовиту пољу Косову. Има ли већих, грђих грехова ? Има л' пред богом за то милости ? Има ли веће невоље за нас, Нег мислит' на то и на божји гњев? Мида. Не кипи гњевом. Прошло је и то. Од тога јада чуваће нас бог. Т >ОНО. Чувзће?! — Ђурђе бољи беше зар ? 0 стари Ђурђе, шта би рек'о ти, Да чујеш мене вако зборити ? Та ја би дао своју главу пре, Нег теби што би прич'о прошли јад. Зар Ђурђе мањи покор почини ? За влашћу зар је мање грамзио ? Са свију страна Турци зинули, Да прождру ово мало Орбије : ОТАЏБИНА VII, 27