Otadžbina

430

ВЕЗИР АБОГОВИЋ

А он је јадник пристао уз њих, И с њима војшти на шурака свог, Догод не поста наследником њему ; К'о да му некуд побећи могаше Тај прест'о, на ком једпа седи сад. То беше млади Ђурђе Вуков син ; А старом Ђурђу најгрђи је јад. На прошле дане помишљати сад. Мила. Хајдмо к њима. Лела ме је звала. Зар ћемо чути и о добру штогод. (Оду) VI Руотан о Мтсом долази (и Муса је преобучен.) Рустан. Јеси л' видео, Мусо ? Муса. Господару, видех. Рустан. Ама јеси ли видео осмеј, срећу њихову, шта очи зборише, шта погледи крише. Јеси ли познао све ? Муса. Од лица до срца све. Рустан. Све ? Муса. За све су очи биле икона. Рустан. И он да срећан буде ? — Она с њим ? О добро знадем јогуницу ту. Под Смедеревом сретасмо се чешће. На мегдану ме двапут победи. Ал' расуће се све у маглу то. Дубоки неки загушљиви глас Са дна ми срца виче : „свети се !" На груди мп се нешто свалило У грлу ми је чемер насео Ил' крв ил' бес ил' — — јесте неки враг. Удавиће ме ако се не светим. Муса! Муса. Господару! Рустан. Је л' ти рука вазда поуздана ? Муса. Твој миг, и твоја реч је душа њој. Рустан. (за себе) И сретоше се очи пламене, Познадоше се жеље тајене, Глас дрхти тихо : в добро дошао !® Ја дрхтах горе : као заплашен лав.