Otadžbina

ВЕЗИР АБОГОВИЋ

431

У јези бејах страшан себи сам. Час дође. Зајам вратити се мора Најлепше чедо што га знаде свет Кантакузена Томе милу ћер Из харема ми нељубл,ену оте За срце ме је зчија ујела У крвцу ми је једа просула. За јед се отров враћа — (глаоно) Муса — отров. За срам се жао враћа — Муса, — жао. Муса. Заповеди. Рустан. У добри смо час дошли. Све је добро. Сиђи се слободно у доши град. У забуни те овој нико сад не зна. Завири свуд у сваки тајни кут. Прозбори с киме и по коју реч о бојевима, о градовима, о сили турској, и о свему другом, онако како треба — разумеш ? Муса. Да разпитам колико војске у граду има, да им окушам јунаштво и поуздаље ? Где им је слаба страна, где је зид оброљен, куд им иду поткопи. Рустан. За све то чека те злато и чин. Муса За злато ће и змије нзге показати ? Рустап. Сад иди — Ал стани — знаш — а буде л' нешто згоде — И дође л' ти до руке онај — знаш — је л оштар нож у тебе ? Муса. Као бријач, господару. Рустан. А сигурна ти рука ? — Разумеш ? Муса. 0 Предрагу се види разговор. Рустан. И — ? Муса. Пашће. Рустан. Добро. Иди сад. Нека ти алах помогне. (Муса оде) VII Рустан сам Рустан Затврду сам стену приковао златни конац своје среће. Дивота га је до краја извити. — Везир , везир I Како ли необично звони та реч. Чудна ми је врло. У ветру је чујем, на звездама је читам, у срцу је осећам. Гони ме, мира ми не да, крати ми сан. Хоћу ли бити везир ја ? Зар никад да не стечем од-