Otadžbina

432

ВЕЗИР АБОГОВИК

мора и мира ; никад зар да не добијем сна ? И ко ми пречи то ? — Овај град ? — У пепео ћу га претворити ! — Ђаури ? — Крвљу ћу њиховом курбан пророку чинити ! Или други, пречи, угледнији, јуначнији од мене ? — 0 нека ми на очи не излази, скупо ћу му везирство продати. — Олава, сила, богатство везир. — Како је од свију тих речи ова последња најбоља. Све друге гасну пред њеним сјајем, у себи их крије све, и нуди ми их собом све. И добићу је добићу је тако ми Алаха. Продрмаћу и ја тим трулим светом. — Илдерим, дика међу султанима завери се да спржи тај свет од истока до запада. Илдерима стиже с неба^казна што остави сабљу и пророков барјак ради нектар вина, ради цура црнооких, златокосих. Илдерим је заслужио гњев алахов. Ал' заклетва није пропала, ја ћу је извршити, ја ћу срамоту Бајазитову осветити. — Ђаурине, осветићу је ја. — Возирство — везирство само. — Крвљу ћу га купити., крвљу купати и неговати, крвљу прославити. (оде) VIII ЗИихаило, оба Златарића, Предраг, Лела, Мила с девојкама грађани војници. Михајло. Па после, сине, шта се с вама зби ? Нредраг. Тек нешто мало војске спасе се, И нејач, колко утећи могаше Од мача и од ланца ропскога. Пред већом силом склонисмо с' у град. Но мира никад не беше ни ту : Без боја није преминула ноћ. Лубарде градске свалише нам зид, На кућама нам порушише кров. Од војске оста трећи део тек, И то у десет један здрав и читав. У граду свака невоља и јад ; А што је грђе : наста још и глад. Мишљасмо дође крајње време већ.