Otadžbina

ВЕЗИР АЕОГОВИЋ

433

На смрт се бесмо припремили сви. Док има снаге хтесмо једном још У силне орде јуришати турске: Нек смрт јунаку оштар мач зада, V не та жеђ та глад и умор тај. А.л' срећа није допустила то. Не беше праве заборавио Бог. Баш исте ноћи, кад смо већали, Да раном зором у последњи бој На смрт јуначку пођемо — те ноћи — Ове беше тихо — мрачно беше небо, И јасне свеће погасило све, Од чета турских да би скрило нас; Ил' можда тешко беше му да гледа Последњи тренут јуначкога жића, Па тиме хтеде ожалити нас ; Ил можда беше љутито и гњевно Што тако наду изгубисмо на њ. — Те ноћи — ми баш пођосмо са већа Кад с куле доле на дунавској страни Кроз мрак и поноћ сину јасан зрак. И опет. — Чу се жагор. Шта је то ? У оном чуду мисли свак на зло. Не јавља стража. Шагор јачи све. „У граду Турчин!" — Ко ће куда пре ! Оа југа нам је зид обаљен сав ; А сад и амо. Да си љути лав Одолет' не ћеш сили двогубој.. Ови полетеше тамо сад у бој Пред војску ону. — Кад — о чуда ! Власте. Шта ? То није била војска душманска ?, Дредраг. Још јаче сину онај чудан зрак Кроз поноћ црну, као сунце сјајно. И ми у томе часу смотрисмо Знамење свето — угледасмо крст Међ облацима место месеца. јед. грађ. Хришћанска војска? др. грађ. Наша браћа мила ? Предраг. И Кантакузен Тома, воћа наш