Otadžbina

434

ВЕЗИР АБОГОВИЋ

Кад виде свети знак на застави Пред војском оном : трже натраг мач Који беше диг'о да започне бој. И громко кроза мрак му грмну глас : „Је л' с вама свети крст? Је л' с вама спас ?® Михајло. А с друге стране какав одговор ? Предраг. „Да живи Ђурађ деспот Орбије.'" Народ. Да живи Ђурађ деспот Србије ! Михајло. Ко беше сине, ко вам дође то, Да живот врати у последњем часу ? Дредраг Облачић, Михајло Раде. Зар да питам ко ? Где год је нужда он је само спас. пр. грађ. Где он, ту срећа вазда прати нас. Предраг. И радост нашу кад се познасмо, То нисам кадар да кажем, испричам. Да мртви ладни свој оставе гроб, Па опет живи изађу на свет Међ браћу своју, међ миле своје, Да опет виде сунце, бели дан, И плаво небо, звезде сићане : 0 њима само можда било би К'о нама тад, у дивном часу том. Оа братом се је загрлио брг._ ; У лице .један другог целива А седог Рада сви на руке носе. То траја један часак радост та, У сваком срцу плану живот нов, Те заморене груди поврати : У бој се сбе војске кретоше. И исте зоре сложно, јуначки Разбисмо силну војску турачку Од мача само Иса бег се спасе И једна чета јаничара с њим. Све друго оста под бедемом граду. Ал' судба не хте да нам погпуна И чиста срећа и весеље буде, Да Смедерево откупимо тако : У залог узе Михајло. Узе. — Њега узе. Облачић залог Смедереву оста.