Otadžbina

•436 ВЕЗИР АБОГОВИЋ Ни једну хвалу теби не дадох, И ти се љутиш грозно. Мила. Слушај ме Да л' беху оне речи истина ? Милун. А ко би смео крити истину ? И зар би знао срце крити ја ? И ти ме можеш питати о томе ? ! Погледај, душо, у тај прстен златни, Којим те верих за љубавцу милу, Највећи грешник, знаш ли, да јетај, Ко с тиме шалу мисли збијати : Пред људима га чека стид и срам Пред богом казна страшнија од сваке. Зар није јасан то љубави знак, И весник лепих дана среће наше ? 0 веруј њему тако као ја, Јер вера та ми носи мир и срећу. А даће Бог и доћ' ће скоро дан. Да бурма стане место прстена. (Оде она у кућу, а он улицом.)

X Махмуд као књигоноша; за њим два војника. Први војник. Ко кога овде чува ? Да л' ми Турчина ил' нас он ? — За госом псето иде. — лепа ми посла. Везали ме за овог Туркешу ; ваља да ћу му још и авдес пружати. За врат би му га просуо. Осећаш ли само како смрди? Други ВОЈНИБ. Како да не осећам ? — Погледај куд прође : све му се стопе познају. Идем ево и ја и ти к'о и сваки што иде, траг као у сваког човека, — а његов, све му се стоае уваљују као да га ђаво у земљи набија. Кугу ће нам у граду оставити. Први војник. Не знам што га и пуштају унутра. Вере ми, оде врагу све на што год погледа. У Турчина очн као у вештице. Продали смо ми душу ђаволу, како смо пошли за њим. Још хоће и да разговара са мном. А бога ми, сва .ми крв ускипи од