Otadžbina

ВЕЗИР АБОГОВИЋ

437

једа кад га видим да отвори погана уста. Стани ту, не иди ближе. Пратићемо га овако из далека. Други војник. Право велиш. И мени је драга кожа. Махмуд. Још нигде трага о њему ни гласа. И то ме само горе мучи, јади, Зар тако добар уме бити жбир Да нисам кадар наћи га ни ја ? Па где је Муса ? — Ни о њему ништа. Еј сине, куда водиш оца свог ! Да тебе нађем ето шта чинпм : Везир је пост'о књигоношом с тебе. К'о манит лутам кроза овај град. У срцу презам : као да ме зна, Од куд сам, ко сам, сваки мрачнв кут. Чини ми с' да је сваки камен жив, И за мном виче : Звездан ! он је! он ! Сам ветар име спомиње ми то. А куће ове кроза сан На неки давно спомиње ме дан. Од језе ми се коса диже сва : 0 сине, шта због тебе сносим ја ! Ти лудо чедо манитости моје. — Та шта је мени ? Јесам бесан ? луд ? Јесам ли Звездан или везир Махмуд ? Гле, што ме тако гледа ови двор ! Шта! Зар ме веће познаде и он ? У мени гледа малог Звездана ? Од куд ми сада оде слаби ум У мутно море давне прошлости Да рони бисер сиђе тихано ; И драго ми је и мори ме страх Од бесних вала сиње пучине На овом ја сам стубу каменом Мач свој и копље често тупио. Гле, овде стоје слова једнако, Што дете негда мачем резаше : (чита) „Звездан" — и — опет »Звездан — Анђеловић«. Ал' шта је мени ? која ми је враг ? Ја више волим тога Звездана Нег' себе нег' и везир' Махмуда,