Otadžbina

474

КЊИЖЕВНОСТ

Он не хте ријеч испунит своју, Докле му не дам жељену љубав, А ја му недам ! морим га кнн.им, Ласкајућ' срцу да се занесе ; Па када мисли да дође рају, Оа моћном речју вратим га земљи, Да љубав права искреност тражи Љубављу правом да се наслади. И он умурСне, па оде сетан. Да опет дође са надом жељан. Карактер Стојнин иначе светли својим жарким натриотизмом , који гуши не само све врлине, но и све осећаје њене. За домовину Стојна прегорева своју љубав према Јанку, јер : Љубав срца мила је и драга, Али од ље много је светија Узвишена љубав отаџбине, Жртва за њу дужност је, врлина. Тај прекомерни патриотизам улива јој нештедну мржњу према свему, што је на сметњи народу њеном. Она из дубине душе мрзи Арслана као свог најљућег злотвора и ако је он тако племенит према њој, угађајући јој и попуштајући у свему. Но сви ови екстреми у карактеру Стојнином природна су носледица основне идеје драмине. Да би бар коллко толико више главна јунакиња одговорила идеји драме, и да би радња њена у склад дошла са самом њеном природом, морао је писац створити овакав карактер заслепљен једном једином идејом, једним јединим осећајем — страсном љубављу и пожртвовањем домовинским. Од осталих карактера привлаче у неколико пажње на се Јанко, Мркојевић и Арслан. Јанкова радња, крај свег значаја свога, не пада тако у очи с тога, што се губи и према Стојни, чији је он само вечити трабанат. По одласку њеном у харем опет се сва радња око ње креће, док се за Јанка не чује ништа све до извршеног напада на Жаољак, све баш и ако је он главни отпор тог напада, који уједно садржава у себи катастрофу драмину, но ово у осталом није толико замерка. Мркојевић и ако игра у драми спореднију улогу од Јанкове, привлачи пажњу на се трагичношћу својом и племенитошћу осећаја својих. У Арслану се огледа нека смеса урођене племенитости и свирепства турског. Но ипак кроз читаву драму излазе готово непре-