Otadžbina

ПОСЛЕ БОМБАРДАЊА БЕОГРАДА

485

врлина и заслуга својих, он имађаше и небројених мана, а највећа му беше — иревртљивост. Ннко није могао с поуздањем рачунатп на његову реч ; нико се није могао ослонитп на љегову верност према примљеним обвезама. Његово непостојанство преносило се и на управу земаљску. Кризе министарске биле су вазда на дневноме реду ; број промењених министара био је Фабулозан. У администрацији била је захватила дубока корупцпја, потпуно растројство. Он је сам био човек чистих руку, али је својим љубимцима све допуштао. Ова је зараза била толнко узела мах, да је и Наполеон морао своме заштећенику давати јавне опомене. Званични Монитер донео је бно преко лета (1865) строгу осуду Кузине управе, што је свуда било примљено као неки симптом, да га моћни претектор напушта. Овакво стање није могло бити последица погрешака једног човека, већ последица погрешака целог нараштаја, или бар свију оних чинилаца, који су позванп били, да у јавноме животу суделују; но обично у оваквим приликама одговорност пада на оне, или на онога, који највише стоји на видпку. II сам Куза био је осетио шта му се спрема, па је удвајао енергију, и тражио да се стави у стање самоодбране. Као негда, он и сада апеловаше на савез са Србијом, и прећаше, да у друштву са њом може «свашта учинити«. Но овај пут претња пролажаше као метак без куршума, чујаше се, али без еФекта. Више илп мање противу њега беху све силе; Аустрија и Русија са разлога, које већ познајемо; Прајска, да лакше своје комбинације протури; Енглеска гледаше равнодушно на његову судбину, а Наполеон — колебаше се, и то беше највећа несрећа за Кузу. Једни дакле жељаху његов пал, да олакшају своје више европске комбинације, а други, да оборе јединство румунско, коме он беше представник и творац. Једни другима олак-