Otadžbina

ПОСЛЕ БОМБАРДАЊА БЕОГРАДА

Ашир-паша дође за губернатора овој тврдпњи, која своје топове на нас управљене држи?» (( У овоме стању ствари ми смо били у праву очекивати, да ће в. Порта предузетп кораке, којп би били кадри да побољшају овај положај, но све су наде остале Србији узалудне; вис. Порта још је једном показала, да јој није обичај узимати пницијативу кад треба ублажити судбину народима хришћанским. Она им, истина, од времена на време даје неке поправке, али никада с драге воље, но свагда принуђена силом околности, које јој онда одузнмају свако право на признателност њеннх народа. Не тражећи ни мало, да стиша раздраженост пронзведену једним од најсвирепијех насиља, в. Порта мислила је, напротив, како ће да задржи не само градове но још и два села, што леже на земллпнту Србије на супрот стеченим и не поречнвим правима кнежевпне! она је само промишљала, како ће да умножи оружаност београдске тврдиње на велнко изненађење Срба, тако, да је положај двеју страна постао положај два непријатељска стана : најмања је варница довољна да расппри пламен, коме се развитак не бп могао прорачунати, у толико пре, што ће катастрофу само ускорпти понашање гарнизона турског, који је ту скоро, са висине својих бедема, инсултовао једну мртвачку пратњу. «На савете, које су прнјатељи мира у царевпни^ основано оцењујућп опасност положаја, давали Порти, да се окане града, те да засуши и овај,последњи извор заплета са Србијом, влада Њ. В. султана ограничавала се, да ову тврдину представља као символ своје моћи у Србији, као кључ царства, којп се не сме предати у руке једном васалном народу ; шта више, додавало се, да је Беогрод европско питање. «Ови назори не могу бити озбиљни. В. Порта и сама је стекла уверење, да тврднња београдска, далеко од тога да је елеменат снаге њене, управо је извор тегоба н за-