Otadžbina

П0С.1Е БОМБАРДАЊА БЕОГРАДА

507

Морају јако пасти у очи уступке, које овај меморандум нуди Порти од стране Србије, јер оне иду даље, но што су икада нуђене, па ни после, кад се ушло у Формалне преговоре с Портом. Њој, у осталом, није ни остала непозната садржина овога акта. Шта више, још док је Мариновић у Лондону био, она је од свога посланика примила извештај, да би се Србија. и мањим градовима задовољила. Лако је појмити, да је, под оваквим условпма, Мариновићев корак произвео добар утисак у Лондону. Лорд Кларендон, који је тада бпо на челу британске владе, изјави српском посланику, да се Енглеска не би противилаако би се Порта решила, да напусти градове у Србијн, но да енглеск а влада неби била вољна узети иницијативу. У истоме смислу изрази се мени лорд Лаенс, нови енглески посланик у Царнграду. Влада енглеска, по његовим речма, не може остављати поље уговора, докле се год Порта на томе пољу налази, а ако бн се она хтела одлучити, да напусти градове, влада би енглеска ствар испитала, и не би Порту у њеним одлукама сметала. Овај обрт у назорима енглеске владе приппсиваху неки мисији кнегиње Јулије, која је (1864) неке популарне државнике у Лондону за српску ствар задобила била. Наш немачки историјописац Ранке, у најновијем издању своје српске историје \ приписује обрт добронамерној и духовно племенитој природи Кларендоновој узвишеној над обичном тренутном и партајном огранич^ношћу. Но нама се чини, да су сви ови моментн своје прпнели, а највише да се има прнписати снли догађаја, што су консервативни кругови енглески почели напуштати оно строго гледиште Парискога уговора, на коме све до почетка 1866 год неодступно стајаху. 1 ЗегћЈеп ипс! Јје ТигкеЈ пп пеипгећгиеп ЈаћгћипсЈег!, уоп ^еороМ Капке ^ејрг1§ 1879.