Otadžbina

510

ПОСЛЕ БОМБДРДАЊА БЕОГРАДА

мила румунску депутацију, ако би она дошла у Берлин г да понуди избор принцу Карлу, нити би овоме допустила, да се прими владе румунске, докле год не би конФеренцпја његов избор сагласно одобрила. Сад се тек дозна, да је прајски посланик у Паризу гроФ Голц, ову кандидатуру и уговорио са Братијаном, а Голц је заиста и био државник кадар да се узвиси над предрасудама дипломатије. Ипак Бисмарк одговори, да влада прајска ништа не зна о одласку Карловом; да је он био на отпусту па умакао; и да се она чуди, како га је, кроз своју државу, могла пропустити аустријска влада, која је са Турскоч у тако интимном пријатељству, а влада Прајска да стоји и остаје на земљишту Парнске конФеренције, која беше сложна да се противи страноме принцу — у колико се уопште могаше о њеној слози говорити. На Порти се одмах састане министарски савет, који закључи, да затражи у сила овлашћење за окупацију Румуније. Но Француска јој одговорп, да она може само на свој ризик у Румунију ући, а Енглеска налажаше да би окупација изложила Порту трошковима и заплетима. Друге велике силе, која више, која мање, одвраћаху Порту од тога корака, осим Аустрије и Русије, које јој одговараху, да се неће противити њеној намери. 7. Јуна крене се Омер-паша у Варну. а одатле у Шумлу и Рушчук, са упутствима да спреми све што треба за окупацију, па да чека даље наредбе. Но он је узалуд на њих чекао. јер Румунији срећно притеку даљи догађаји у помоћ. Између Прајске и Италије с једне, а Аустрије с друге стране, букне рат, који и на истоку одјекне. И Порта, под притиском околности, легне. Кнез Карл изиђе јој на сусрет, изјавивши јој путем телеграФа, да ће поштовати везе, које скопчавају Румунију за царевину, и да жали, што му прилике земље, која га је