Otadžbina

514

В Е Р Т Е Р

кидана лупом кола и метежем велике вароши. То беше она. којој је он негда «поклонио» парченце земље, ограђено иверчицама, које су они обоје звали лливадом", и у њему убодену гранчицу врбе, што су они звали (( грмом". То је она, пред којом се он негда хвалио, како је с тиквама Иве ВукићевиНа препливао Саву — а то баш није било — и како је на бесном ујаковом коњу прескочио плот — а то је још мање било. Пред њом се он једном разметаше, како ће кад порасте већи, отићи у војску, и сећп Турке као ону татулу у врту. Она се сумњиво насмеја : (( А шта ћеш радити ако те удари пушка илисабља?" «Ништа! м «Алићете болети?» «Па ако!" ; ,Па ћеш плакати! и «3ар ја ?» Он извади своју бритвпцу, забоде велику страну себи у бутину, и корачаше поред ње с уздигнутом главом. Кад она угледа крв по његовим беличастим панталонама, врисну и обезнани се, а он у ексгази продужи своје ходање крај ње. док најзад и сам не клону и не паде поред ње. Од то доба она му је безусловно све веровала, и са свим му се предала, тако да ју је један пут без ичијег питања одвео чак у комендију. Тада му је већ било тринаест а њојзи осам година. Како ли је се она тада с поуздањем ставила под његову заштиту, и гурала се за њим крбз гомилу^друге дечурлије пред уласком! Али кад се она са свим поно • сно намести поред њега на клупу, и обоје се предадоше овом највишем уживању — тада његов отац сав запурен утрча, и у сред представе одведе их обоје кући, држећи њу за руку а њега за ухо, Читаву недељу дана после тога она га је пипала њеном ручицом за то ухо питајући «боли ли те?» и гле чуда, сад му се учини да га оно још тишти ! После се сети онога безначајног цмакања п чисто се и сад стиђаше речи, којима ју је уверавао да је воли и да ће је узети, и њених, којима се обећаваше да ће „поћи за њега» ; и свога «дневника», у коме је стајало: