Otadžbina

В Е Р Т Е Р

515

-тога и тога дана „послала ме нана да купим хлеба", после: «отерали кочијаша Николу здраво сам плакао", а на таком једном листу стајало је : (( ја се договорио с Маријом да се узмемо." После му дође на ум растанак и опроштај, који је за њега био лак, јер је ишао у свет, у велику варош, где ће се моћи слободно купати и пушити , а после кога је ипак плакао, а и сад би се заплакао, кад се сети како је она грцала и јецала, како је се крила за дрва, н како му је дала на пут парче пандишпања, али да га не поједе, него (( да га чува" — ено га још у његовој ботаничкој кутији с осталим детињским знаменитостима: једним зрном ћилибара, једним табаном од пушке, првом његовом бритвом итд. Сад прескочи неколико година свога живота, и поново је угледа већ као девојку од седамнаест година , кад погледи добијају значај, руке се почињу стискивати, а пољупци су прави везикаторн за угрејано срце. Тада је као на представи мађионпчара блеснуло и опет ишчезло њезино лице, јер се он одмах сутра дан мораде вратити с оцем у Београд, одакле је само на један дан дошао ради свадбе свом брату од тетке. И само на тој свадби, у оном свету, крај музике која трешти и кола које се савија као пут уз брдо, само је ту могао видети. поздравити се и проговорити озбиља четири речи (< сећате ли ме се?" на што она није ништа одговорила, само је поцрвенела. и своје велике трепавице спустила на јагодице, а очи на ружу, коју је на прси била, приденула. После су те очи са свим се опростиле с ружом на прснма и тражиле њега, и само њега у целој сној тншми. После тога је он отишао, и ништа се више није десило. Али шта ће му више ? То је доста да сам из себе, као оно паук, испреде читав један сладак и ако паучинаст хоризонат; доста да га у часовима слатких нада прати слутња да ће с њоме кад тад наставити своју детињ-ску љубав у мужанскоме облику. И ето сада сав се