Otadžbina

516

В Е Р Т Е Р

стреса над помисли да је се она мало пре скинула с кола да је сви убезекнути гледе, да јој очн још сјаје онн.м детињским огњем, који, као пламени мач, тоне у груди и тупи се у месу срца. Њега чисто плашаше, а свакако неизмерно узнемириваше помисао да је она ту, можда у првој соби до њега ; да може с њоме говорити, да нма ,права руковатн се, да ће се сутра свакако састати с њоме у шеталишту и да ће се познати с њеним мужем јер «онај човек тек не може бити нико други до њен муж !» И од тога се тако уплаши и збуни да најпре поче гледати по својим стварима. и мислнтн да бежи зором, а после поче смпшљати, како ће се пред њом ионашатн. Чак упали свећу. стаде пред малено огледалце на столу. и покушаваше да се равнодушно и учтиво смеши. Већ је се давно угасно живот и у гостионицп и по ходницнма и по собама, а он час по паљаше и гасаше свећу, мучећи се да разведри пли разагна мисли. Али заспати му се никако не даде. Већ настаје она исплаканост у мислима н већ му почиње бивати равно све до мора, али сан никако да га обори. Стаде скакати мислима с једнога краја на други. Мишљаше на матер у зеленој шамији, како меси питу. На Јову Шаркијаша, како је зажмурио, дигнуо главу, развалио вилице и пева неку песму, у којој имају речн : <( А мој драги" — па онда неколнко речи , којпх се не могаше сетитн, па «клети». Дуго га мучише те речн. Онда на силу одведе мисли на Стевана Аничпног како се дави у Сави и преврће очпма ; на сломљену ветрењачу под капијом, иза које Пван пандур врло вешто истреса ону закључану кутпју, у коју се спуштају крајцаре за сиротињу. После му паде на памет како је један пут ишао преко кречане, и таман што је прешао даску, а она се опучи и паде, и страшно га стаде мучити мисао: шта би било