Otadžbina

В Е Р Т Е рЈ

517

да је се даска раније опучила, и како би се сав испекао_, па може битн и умро. Све залуд. II кад се сан прикраде, Марија тако Фуријозно здере онај вео, под којим се склапају очи, нспружају ноге и зева, да Јанко са свим љутито (( не хтеде баш ништа више мислити." Сети се онда како је читао у некој књизи да кад се човеку разбије сан треба да бројп, и он, да бн растерао мисли, поче тако савесно бројати, као да је Гаванов казначеј ; те кад год наброји стотину, он пспружи један ирст, и тако му се некако чинило да баш мора тачно пазити колико је набројао. Ал' кад већ дође дв близу тнсуће, а сан се као неки тежак, мекан и равномеран покривач поче простирати по њему, и као да пође од ногу па на више. Јанко још само осети како му се нешто раскрива у мозгу и заспа. Кад се пробуди већ је било давно свануло. Испред прозора чуо се смех и кораци. Јанка нешто штрецну. Он се сети синоћнице, и као да задрхта, али тада му се у један пут преврте нешто у мислима. Стаде се читаво чудити шта му је. „Гле сад!" тако он себи, а као некоме другоме говораше : (( шта је као бајаги ? јесам ли ја крнв коме што год ? Шта је с том женом ? Бог са мном био ! кога се ја бојим ? в И онда се стаде брзо облачити, хотећи се самоме себи начинити равнодушним. Стаде чак и звиждукати, н кад би готов и изађе напоље, срце му поново и у један пут силно залупа, као одуларен коњиц, којп се све више заиграва, што га више митиш н руку му нружаш. Јер тек што стаде на врата од ходника, и погледа у парк, а она стоји с мужем и с оном девојчицом. Пред њима су кола и муж већ замеће ногу на јармац ; и још га Јанко и не сагледа добро, а он већ испод арњева махаше жени и оној девојчпци руком. Кола одоше. Њих две стајаше саме на путу. Јанко одхукну и као да му се нешто свали с душе.