Otadžbina

518 в е р т е р > . <' 1 I ♦. Л~> "• '■ . Он се прибра. «Што мора бити — мора !» и пође Д V* . '• ; ) њима двема. Мука је понављати познанство у опште, а камо ли овакво. Кад се с неким ниси дуго видео, а ниси с њиме никакав особит пријатељ, ти си у забуни шта да му кажеш, како да покажеш да се интересујеш за њега Па и то тешко гце. Отуда она пословица: (( кад си дошао ? кад ћеш да се вратиш ? дај ми цигару дувана». Да како је обнављати овако познанство. Љубити се с неким дететом пре толико година, па га видети сада као жену, сећати се оних пољубаца и придавати им садашњи значај — то је ако ништа друго, а оно бар да се човек поштено збуни. — Само дај да се отпочее што му драго! Јанко развуче лице на оно облигатно смешење, скиде неспретно капу и пружи руку •, — Добро дошли, госпођо ! Ал' госпођа се најпре трже, поцрвене до ушију, брзо стнште Јанкову руку и са свим изненађена отпоздрави га с неком ватреном искреногићу. Јанко опет одану. — Видео сам вас још синоћ кад сте дошли. — Па за бога што се нисте јавили ? — Е па тако !... Мислио сам, како да вам кажем ? путовали сте, па уморни сте и после господин.... Нисам познат с господином. . оним... Он пружи руку у правцу, којим су кола отишла. — Мојим мужем ? Госпођа опет поцрвени. Па ја бих вас познала. — Тако ?.. . Та да ! Настаде мала пауза. — А.... шта сам хтео да кажем !... Да ! Јесте били кад год овде ? — Нисам ! — Па не знате ни воду ни купатило ?