Otadžbina

В Е Р Т Е Р

Е Р Т Е Р

к Е О Г Р А Д

519

— Знам, била сг Госпођа помилов;

— Моја заова ! — А, тако ! Јанко као да то мора бнти, помилова и сам дете, које се стидљиво смешаше. Опет ућуташе. Јанку се учини са свим незгодно стајати с њимл двема на сред стазе. — Поручник Васиљевић с поштаром прође мимо њих. Дрско гледаше жени у лице, онда лако и као што се то каже (( обешењачки» мигну на Јанка, па оде даље. Јанко се поново изгуби. Извади сахат. — Девет ! И она извади сахат. Ала јој је мален прст, који је била испружила при отворању сзхата! — Хоћете ли да шетате или да идете кући ?... То јест... молим... Он тресну мало главом, као човек који се на нешто одлучп : — Јесам ли вам на сметњи? — Боже мој рече госпођа простодушно, а што оте нам на сметњи ? Ако ћете хајдмо заједно ! Ви сте овде познати. Покажпте нам место. — Хајде Цујо ! Дете као дете зазјаваше овде онде. Сагибаше се те убираше цветиће. Пођоше главном широком алејом, и разговор поста већ одрешенији. Јанко се већ поче у себи чудити што је се толико управо бојао овога састанка. Сад говораше сасвим слободно. Показа јој чесму с једном и чесму с другом водом. Упознаваше је с гостима. Причаше јој о доктору, кога зову оподелдок ; показа јој р>ског кореспондента, са стакленим оком. уверавајући је да сама не би никад опазила: (( ништа, ништа се не примећава." Сретоше и Сретена камењара, који је по томе славан, што пије на дан четрдесет чаша воде, и у