Otadžbina

520

В Е Р Т Е Р

хладном басену седи сваки дан сахат и по. И у том разговору он се осећаше тако лако и прнјатно, као човек, који је се у један пут бућнуо у хладну воду, па сад осећа унутрашњу топлоту Сунце већ поче припицати. С алеје вођаше једна узана стазица десно, и тамо се у шнпрагу и хладовини виђаше једна клупнца. Госпођа скиде махраму, којом се беше огрнула и даде је детету : — Цујо, иди бацн ову махраму на кревет иа дођи опет! Ми ћемо те чекатн овде 1 — Она руком показа на клупицу у шипрагу. Дете отрча с махрамом. Њих двоје обоје ћутећки дођоше до клупе. Она седе у среду. Јанко на сам крајичак. Он осећаше да би јој имао иешто да каже, много да јој говори, али му се чињаше да су му уста оловом заливена, и да поврх свега стојп страшан печат на коме су слова : част, породица.... Брзо и одважно одагна те мисли, направп и запали цигару, и ноче опет са свпм обнчне разговоре о баљи, о болестнма, о вароши, па онда по ново и по дуже заћутиваше. Час по му падаше на памет којекакве анекдотице и смешне приповетке, које би га извукле из непрплике ћутања, али он нпак ћуташе, бојећи се да тиме не прекине ово њему ма како незгодно ппак пријатно стање хотимичне затегнутости, иза кога се крпло нешто налик на прпкривено поверење и слатке изјаве. И ма колико да се он правце бојао да и најмањим чиме покуша да стане на ногу старога, детињскога познанства, исто тако чуваше се да дигне пред собом мост, на који не мишљаше никад нанћи. И тако седећи поред ње, и осећајући неко слатко галичање, он се већ држаше за мученика части и поштења, и то му ласкаше, и он хваљаше себе себи.